Odlučili ste da dobijete pomoć za svoje dete i izaberete defektologa, logopeda, psihologa ili nekog drugog stručnjaka za podršku. Sledeće na vašoj listi obaveza je da shvatite šta možete da očekujete od terapeuta i šta se očekuje od vas. Kako da formirate čvrst odnos, postavite odgovarajuća očekivanja i razumete svoju ulogu u pomaganju svom detetu da napreduje.

Početak rada

„Najbolji odnosi počinju sa transparentnošću“, kaže Vendi Neš, psihijatar za decu i adolescente. Ona predlaže da dođete na vaš prvi sastanak spremni da razgovarate ne samo o problemima vašeg deteta, već i o njegovom poreklu, kakvo je bilo pre nego što ste se zabrinuli za njegov razvoj, o ključnim stresorima ili događajima koji su možda pokrenuli promenu, te o vašim prioritetima u napretku deteta.
„Korisno je ako možete da objasnite šta ste već probali, šta je uspelo, a šta nije“, kaže dr Neš. "Što više konteksta pružite, to bolje." Informacije iz škola ili vrtića takođe mogu biti dragocene, a terapeut može da vas uputi na načine da ih zatražite.
Još jedan dobar potez je da se unapred dogovore formalni odnosi. Važno je da vam bude potpuno jasno šta će vam (ili neće) biti naplaćeno, koliko brzo će terapeut uzvratiti pozive i u kojim situacijama možete uputiti terapeutu poziv pre zakazivanja sastanka, i druge činjenice o komunikaciji, čime se mogu izbeći nesporazumi.

Očekivanja od tretmana

Zabrinuti roditelji najpre žele da znaju koliko dugo će trajati tretmani i koliko brzo će moći da vide napredak. Svest o faktorima koji utiču na rezultate može vam pomoći da formirate realna očekivanja i sprečite frustraciju.
Neke vrste terapije razgovorom su otvorene i ubrzo pokazuju rezultate, ali neke, poput terapije kognitivnog ponašanja (koja koristi tehnike izgradnje veština), pokazuju rezultate posle određenog vremenskog perioda. To ne znači da sva deca napreduju istom brzinom, napominje dr Džeri Bubrik, dečji i adolescentni psiholog, ali vam daje referentni okvir. Prikladno je da roditelji pitaju koji je procenjeni vremenski okvir. Takođe je prikladno pitati terapeuta o konkretnim ciljevima tretmana i kako ćete meriti uspeh.
Koliko brzo vaše dete napreduje zavisiće od složenosti njegovih izazova, kao i od toga koliko dugo je već problem prisutan. Teško uznemireno dete, na primer, može imati poteškoće da učestvuje u tretmanimai i treba mu više vremena da prihvati da dolazi kod terapeuta. „Selidba porodice, razvod ili traumatičan incident mogu mnogo da uspore stvari u radu sa decom i mladima“, primećuje dr Bubrik. Propušteni sastanci i sukobi između roditelja oko potrebe za tretmanima takođe mogu potkopati napredak deteta. Izuzetno pozitivan uticaj na napredovanje deteta imaju podržavajuće i uključene porodice.

Roditelji su ključni

Čak i najbolji terapeut na svetu dobija samo pregled ponašanja i raspoloženja deteta za 45 minuta nedeljno, ili dva puta toliko, koliko se oni susreću. Da bi zaokružili sliku, kliničari obično odvajaju vreme za redovne kontrole sa mamom ili tatom. Kako se stečene veštine prenose sa tretmana na ponašanje deteta u kućnom okruženju ili na igralište? Kako vaše dete reaguje na dolaske kod terapeuta? Da li vidite neke znake pogoršanja njegovog stanja ili ponašanja? Da li je došlo do nekog velikog preokreta u porodici koje vaše dete možda nije pomenulo terapeutu? Povratne informacije roditelja daju terapeutu bogatiju i precizniju sliku o potrebama vašeg deteta.
„Da li roditelji sede na seansama ili ne, zavisi od uzrasta deteta i prirode tretmana koji se primenjuju, o čemu će vas indormisti terapeut“, objašnjava dr Bubrik. "Ali roditelji su i dalje treneri, oni koji vode tretmane kod kuće." Zaključak: Da bi vaše dete izvuklo maksimum iz tretmana, moraćete da ga pažljivo pratite, da znate na kojim se veštinama radi i kako da ih ojačate van centra za podršku mgde dolazi na tretmane, u njegovom i vašem svakodnevnom životu.
Kako petominutni sastanak ili telefonski poziv sa terapeutom nije dovoljan, prihvatite kada vam se ponudi zaseban termin za razgovor sa roditeljima (periodično), i tada se raspitajte i o materijalu za čitanje, resursima na mreži i grupama za podršku roditeljima i drugim izvorima i načinima da podržite svoje dete. Periodični sastanci sa roditeljima se održavaju u trajanju cele sesije, ali bez prisustva deteta. Ove dodatne konsultativne sesije mogu zahtevati dodatno plaćanje od vas, ali će vam to omogućiti da sa terapeutima dublje razgovarate o pitanjima od značaja za vaše dete i podršci koju prima i može još da primi.

Preuzeto sa Child Mind Insistute

Poremećaj pažnje i hiperaktivnost kod dece

Poznato je da se poremećaj pažnje i hiperaktivnost (ADHD) mnogo češće uočava kod dečaka nego kod devojčica, jer je taj odnos 5:1.

Rana dijagnoza i lečenje mogu dovesti do velikih razlika u samom toku i ishodu ovog hroničnog stanja koje pogađa mnogu decu.

Postoje tri podtipa ADHD-a: 1. Tip gde većina simptoma potpada pod poremećaj pažnje; 2. Tip gde de većina simptoma odlikuje hiperaktivnošću i impulsivnošću, i 3. Tip koji je kombinacija simptoma poremećaja pažnje i hiperaktivnosti/impulsivnih.

Dete koje ispoljava simptome poremećaja pažnje često ima:

• Nesvakidašnje greške npr. u školskom radu
• Problem usredsređenosti na zadatke ili igru
• Odsutnost tokom govora čak i onda kada se sagovornik obraća direktno
• Poteškoće da obavlja zadatke koje mu neko naloži
• Probleme sa organizacijom zadataka i aktivnosti
• Izbegavanje zadataka koji zahetevaju mentalni napor, poput domaćeg zadatka
• Često gubljenje predmeta potrebnih za obavljanje određenog zadatka ili aktivnosti (olovka, sveska, igračka…)
• Zaboravljanje svakodnevnih aktivnosti, kao što su dnevne obaveze.

Dete koje pokazuje obrazac hiperaktivnih i impulsivnih simptoma često ima:

• Nervozno pomeranje ruku ili nogu ili cupkanje prilikom sedenja
• Poteškoće da ostane mirno prilikom školske nastave
• Potreba za stalnim pokretom
• Trčanje i skakanje tamo gde tome nije mesto
• Problemi prilikom mirne igre koju želi da prekine i pretvori u aktivnu
• Previše pričanja
• Izbegavanje odgovora na pitanje i prekidanje sagovornika
• Nemir prilikom čekanja u redu
• Prekidanje ili upadanje u tuđe razgovore, igre ili aktivnosti.

Poremećaj pažnje i hperaktivnost kod odraslih

Znaci koji ukazuju na hiperaktivnost i poremećaj pažnje kod odraslih su slični kao kod dece, iako se njihov intenzitet vremenom smanjuje kod mnogih osoba. Zanimljiv je podatak da se u odraslom dobu dijagnistikuje više osoba ženskog pola sa poremećajem pažnje i hiperakvitnošću nego na dečijem uzrastu.

Kod odraslih sa poremećajem pažnje i hiperaktivnostiću najčešće se mogu uočiti sledeće pojave: nepažnja, loše uočavanje detalja, teškoće započinjanja i završavanja zadataka, teškoće usmeravanja i regulacije pažnje, zaboravnost, loše upravljanje vremenom, loše organizacione sposobnosti, hiperfokusiranost, impulsivnost, vrpoljenje, nemir, „upadanje u reč“, prekomerno pričanje, emotivna disregulacija, niska tolerancija na frustraciju.

Neuočenost i nelečenost ovog stanja može imati štetne posledice na psihološko stanje i kvalitet života, i uticati na gotovo sve sfere života odrasle osobe: učenje, zapošljavanje, zadržavanje radnog mesta, partnerski, prijateljski i porodični odnosi, a podaci govore da oko 40% ima dijagnozu poremećaja raspoloženja, skoro 50% ima dijagnozu anksioznog poremećaja, uključujući socijalnu fobiju (30%) i PTSP(12%), a oko 15 % ima dijagnozu bolesti zavisnosti.

Osoba sa poremećajem pažnje i hiperaktivnošću može se toliko uneti u nešto što je u žiži njenog interesovanja da može prestati da primećuje sve drugo oko sebe. Ovo stanje hiperfokusa može dovesti do gubitka predstave o vremenu što takođe može izazvati nerazumevanje od strane okoline.

Generalno, poremećaj pažnje sa hiperaktivnoću se, uprkos brojnim poznatim simptomima, teško otkriva i dijagnostikuje, pa se smatra da se vidljiva hiperaktivnost pojavljuje samo kod 25% dece i 5% odraslih sa ovim stanjem. Uzrok niskom procentru prepoznavanja je i nedovoljno razumevanje ovog specifičnog stanja od stručnjaka.

Na naizgled jednostavno pitanje: „Šta je to darovitost?“ mnogo je različitih odgovora. U zavisnosti da li ih daju sami daroviti ljudi, istraživači, zaposleni u obrazovanju i vaspitanju, roditelji darovite dece, donosioci propisa, kreatori obrazovnih politika ili neko drugi, odgovori na ovo pitanje imaju više osnova, odnosno više fokusa, a to mogu biti: postojanost, kapaciteti, kreativnost, motivacija, inovativnost, izuzetnost, uslovi odrastanja i obrazovanja, talenti, nasleđe, inteligencija ili nešto drugo.

Da li darovitost podrazumeva delovanje jednog ili više od navedenih fokusa ili faktora, ili je to pojava, odnosno fenomen, koji je potrebno detaljnije opisati - pitanje je koje je uvek aktuelno. U svakom slučaju, važno je da svi koji se bave darovitom decom, mladima i odraslima, imaju svest o tome da je darovitost kompleksan, složen fenomen, koji nije moguće lako omeđiti, „izmeriti“, pa ni razviti, i za čije je podsticanje i održavanje potrebno imati relevantne informacije i podatke, kao i odgovarajuće znanje i veštine za uspešan obrazovno-vaspitni rad sa onima koji su daroviti.

Šta zapravo znači da je dete darovito? Nijedna definicija drovitosti ne daje univerzalan odgovor na ovo pitanje, ali mnoge dele određene zajedničke osnovne karakteristike. Na primer, neke definicije upućuju na neravnomeran razvoj koji se primenjuje kod darovite dece. Takva je definicija Columbus Group, 1991:

„Darovitost je neravnomeran razvoj u kome se napredne kognitivne sposobnosti i pojačani intenzitet kombinuju tako da se stvore unutrašnja iskustva i svest koji se kvalitativno razlikuju od onoga što je norma. Ova neravnomernost u razvoju raste sa većim intelektualnim kapacitetima. Jedinstvenost darovitih čini ih posebno ranjivim i zahteva promene u roditeljstvu, podučavanju i savetovanju kako bi se oni optimalno razvijali.“

Dok neki definišu darovitost kao visoko postignuće koje se otkriva procenom nivoa inteligencije, važno je istaći da testovi inteligencije ne mogu da otkriju i „izmere“ potencijale koje mladi ljudi imaju za druge sfere. Istina je da visok nivo inteligencije treba da znači da je osoba intelektualnog darovita, ali darovitost po sebi ne iziskuje visoku inteligenciju. Najvažnije je da se u obrazovnom okruženju otkriju ove izuzetno sposobne osobe i da im se pomogne da ostvare svoj puni potencijal u kojoj god oblasti da on postoji. Daroviti učenici, bez obzira kako se identifikuju i definišu, svi imaju različite i specifične obrazovne potrebe u odnosu na svoje vršnjake; njihovo obrazovanje treba da bude podržano tako da im je omogućen blagovremeni razvoj i puna afirmacija u oblastima za koje imaju potencijale.

Disfunkcionalne porodice mogu imati više unutrašnjih ili spoljašnjih problema. Unutrašnji problemi često potiču od porodičnog nasilja, poremećenih bračnih odnosa, mentalnih bolesti, poremećaja u odnosu braće i sestara i drugog, dok spoljašnji problemi potiču često od zavisnosti (alkoholizma, narkomanije, hazarderstva), bračnih neverstava, nezaposlenosti i njenih reperkucija, kao i od drugih uzroka.

Disfunkcionalne su one porodice koje na povećanje stresa ili pritisaka, unutrašnjih ili spoljašnjih, reaguju rigidnim obrascima i granicama, te izbegavaju ili se opiru bilo kakvoj promeni. Kada se jedan član porodice suoči sa problemom, čitava porodica je pogođena. U disfunkcionalnoj porodici obično nema osećaja jedinstva, empatije ili granica, a članovi mogu biti veoma kritični jedni prema drugima. Nažalost, mlado članovi porodice žive u uverenju da je takvo disfunkcionalno funkcionisanje porodice, zapravo normalno.

Pored loše ili nikakve komunikacije, prisutni mogu biti poricanje, fizičko i psihičko zlostavljanje, nedostatak empatije i poštovanja, pa i gušenje emocija kod drugih članova koji trpe posledice života u ovakvoj porodici. Mogu se javiti i nerealna očekivanja od dece ili korišćenje dece za osvetu. Može postojati zabrana da se priča prijateljima i rođacima o porodičnim odnosima, pa su zbog toga i prijateljstva ograničena.

Deca koja odrastaju u disfunkcionalnim porodicama su u riziku da razviju probleme u svom funkcionisanju, poput depresije, anksioznosti, niskog samopoštovanja, iracionalne krivice, zavisnosti i durgog. 

Rad sa disfunkcionalnom porodicom

Pojam porodice nije ograničen samo na krvno srodstvo, on se odnosi i na emocionalne, zakonske i druge veze, te samim tim se porodična terapija kod navedenih grupa i primenjuje. Rad se odvija sa jednim članom, parom ili čitavom porodicom.

Terapeut istražuje problem zajedno sa klijentima, koji možda ni nemaju uvid u svoj problem. Postavljaju se pitanja: Šta je dobro i kada je dobro u interpersonalnim odnosima, koje su snage u tim odnosima, šta može klijent da promeni, šta bi bilo prvo što klijenti mogu da urade?

Značajni faktori funkcionalnosti porodičnih i partnerskih odnosa su:  kohezivnost (emocionalna veza među članovima), fleksibilnost (sposobnost porodice da promeni liderstvo, uloge i pravila u relacijama), i naravno, komunikacija (faktor koji omogućava parovima i porodicama da ostvare koheziju i fleksibilnost)

Sistemska porodična terapija (SPS) je psihoterapijski metod usmeren na promenu interakcija bračnog para, ili osnovne ili proširene porodice u cilju prevazilaženja psiholoških i psihijatrijskih problema koji ometaju funkcionisanje porodice i njenih članova. Sistemski porodični terapeuti smatraju da je patologija locirana u porodičnom sistemu, a ne u pojedincu koji je samo nosilac simptoma. Problem je u obrascima porodičnog funkcionisanja.

Šta je psihoterapija?

Psihoterapija (koja se naziva i terapija razgovorom) se odnosi na različite tretmane koji imaju za cilj da pomognu osobi da identifikuje i promeni uznemirujuće emocije, misli i ponašanja. Većinom se psihoterapije odvija jedan-na-jedan sa licenciranim stručnjakom za mentalno zdravlje ili sa drugim pacijentima u grupnom okruženju.

Tokom psihoterapije, vi učite o svojim specifičnim problemima i kako vaše misli, emocije i ponašanja utiču na vaše raspoloženje. Terapija razgovorom vam pomaže da naučite kako da preuzmete kontrolu nad svojim životom i odgovorite na izazovne situacije zdravim veštinama suočavanja.

Postoji mnogo vrsta psihoterapije. Vrsta koja je prava za vas zavisi od vaše situacije.

Psihoterapija može pomoći u lečenju većine mentalnih problema, uključujući:

- Anksiozni poremećaji: socijalna anksioznost, opsesivno-kompulzivni poremećaji, fobije, panični poremećaji ili posttraumatski stresni poremećaji,

- Poremećaji raspoloženja: depresija ili bipolarni poremećaj,

- Zavisnosti: poremećaj upotrebe alkohola, zavisnost od droga ili kompulzivno kockanje, i drugi,

- Poremećaji u ishrani: anoreksija ili bulimija,

- Poremećaji ličnosti: granični poremećaj ličnosti ili poremećaj zavisne ličnosti,

- Šizofrenija ili drugi poremećaji koji uzrokuju odvajanje od stvarnosti.

Psihoterapija može pomoći kod stresova i životnih sukoba koji mogu uticati na bilo koga. Nije svima koji imaju koristi od psihoterapije dijagnostikovan neki mentalni poremećaj ili bolest.

Na primer, psihoterapija vam može pomoći da se:

• rešite konflikata sa svojim partnerom ili nekim drugim u vašem životu;
• oslobodite anksioznost ili stresa zbog posla ili drugih situacija;
• nosite sa velikim životnim promenama, kao što su razvod, smrt voljene osobe ili gubitak posla;
• naučite da upravljate nezdravim reakcijama, kao što je bes na putu ili drugo agresivno ponašanje;
• pomirite sa tekućim ili ozbiljnim zdravstvenim problemom, kao što su dijabetes, rak ili dugotrajni bol;
• oporavite se od fizičkog ili seksualnog zlostavljanja ili svedočenja nasilja;
• nosite se sa seksualnim problemima, bilo da su uzrokovani fizičkim ili psihičkim uzrokom;
• bolje uspavljujete i spavate ako imate problema da zaspite ili da spavate.

U zavisnosti od vaše situacije, sama terapija razgovorom možda neće biti dovoljna da ublaži simptome mentalnog zdravlja, iako u mnogim slučajevima bude dovoljna. Imajte u vidu da će vam možda trebati lekovi ili drugi tretmani.